I always said I'd be happier alone.

I'd have my work, my friends.

But someone in your life all the time?

More trouble than it's worth.

Apparently, I got over it.

It wasn't 'cause I thought

I'd be happy alone.

It was because I thought

if I loved someone...

And then it fell apart...

I might not make it.

It's easier to be alone.

Because what if you learn

that you need love...

And then you don't have it?

What if you like it

and lean on it?

What if you shape your life around it...

And then...

It falls apart?

Can you even survive that kind of pain?

Opet je nedelja...dan kada svi odmaraju, kad nikog ne smes da smaras jer ne smes da remetis nedeljnu poslepodnevnu dremku, kad nikog nema u domu jer su svi otisli kucama za vikend...mozes da nadjes samo ponekog studenta iz inostranstva (citaj Srbije) ali su i oni poprilicno smoreni i zatvaraju se u svoje sobe. Cimerke takodje nisu tu...I sta ti onda preostaje da radis u nedelju?

prvo, da spavas duze....cca do 2-3 poslepodne.... posle odgledas nekoliko filmova, jedes i smaras se.... i onda u momentima smora pocnes da razmisljas o svakakvim stvarima i idejama...mastas, planiras, sanjaris...

..kad bolje razmislim nije da ne volim tolko nedelju zbog nedelje, vec zbog cinjenice da posle nedelje dolazi ponedeljak kad se zavrsava vikend i pocinje nova sedmica, obaveze na faxu, ustajanje rano ujutru...povratak u realnost...

..uglavnom s vremena na vreme i iz dosade ispadne nesto kreativno ...eto barem sam konacno "kao" napravila svoj blog...jos ne znam kako sve ovde funkcionise ali vremenom cu valjda nauciti

http://www.youtube.com/watch

"Ponekad mi se ucini da mi beze pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konacno, evo me; ako podignem oci, vidim da svako najdalje ima svoje jos dalje.
Mozda je to i sreca. Mozda imam u sebi nesto duze od krajeva.
Mozda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, nece moci zavrsiti.
Nije rec o zivotu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo ocima. Oni koji me srecu, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda.Od koje sam ja vrste?
Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne micem se satima. Pravim se kao da razmisljam i da u sebi rastem. Cinim to dosta uverljivo. Dok imitiram drvece, neko sa strane, neupucen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje.
Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Cak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.
Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjac. Spor saputnik. Pravim se da mi je tesko da se savijam preko belih ostrica realnog.
Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skracivanja u tacku i produzetka u nedogled…Ja ne upoznajem svet, vec ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene.
Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koracao. I mnogo puta sam ziveo u onom sto jos ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to sto ce tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrcem. A u sebi se smeskam. Jer, ako niste znali, svet je cudesna igracka."   Mika Antić